Fotografisanje interijera – dizajnerski japanski restoran u Dubrovniku
Eri i Joši Cugava, par iz Japana, već desetak godina vode restoran Šizuku. I dok to ne bi bila posebna vest u njihovoj domovini, u jednoj od najatraktivnijih svetskih destinacija, Dubrovniku, on je nešto posebno. Njihov Trinity Oriental Fusion Lounge bio je moje odredište nakon jednog telefonskog poziva. Na suvozačevo sedište stavljam svog vernog pratioca, foto torbu. U njoj se nalazi moj Sony i par Sigma objektiva, 14 mm i 70-200 mm f2.8. Zašto baš ta dva objektiva? Idealno će da mi posluže za fotografisanje interijera kod koga sam od samog početka znao da će biti nešto posebno.
Azija na ulicama Dubrovnika
Fotografisanje interijera često zvuči monotono i suvoparno. Međutim, za mene svaki interijer ima posebnu atmosferu. Mnoge kolege znaju da me pitaju šta je to zanimljivo u slikanju zidova, stolova, kuhinja, troseda… No, za mene je užitak i izazov da prenesem upravo tu posebnu priču kojom nam prostor progovara.
U ovom slučaju gosti ulaze u restoran neposredno sa mediteranske šetne staze na Lapadu, gde ih dočekuje atmosfera Azije. Ona je uprisutnjena crnom i crvenom bazom, zlatnim detaljima, ograđenim stolovima, intimnom atmosferom… Stiče se utisak jednog potpuno drugog sveta. Čim sam ušao unutra, zapazio sam detalje, video kadrove i rakurse.
Svetlo i senka igraju svoju igru. Prostor nije previše velik, no izgleda odlično i pažljivo dizajniran. Pregrade između prostora za sedenje daju osećaj odvojenosti, ali propuštaju svetlost. Zidovi su “skriveni” policama koje svetle i menjaju boje te prikazuju japansku kulturu kroz skulpture kojima se naziru samo obrisi. Zanimljivi su i detalji u obliku malih, kružno oblikovanih biljaka koje poput zelenih kugli uhvate pogled posmatrača.
Fotografisanje interijera kao izazov
Prirodne svetlosti nema previše, no sasvim dovoljno da se u igri s veštačkim osvetljenjem ipak stekne utisak njegovog postojanja. Kako bi se izvukao maksimum detalja, sve široke fotografije interijera izrađujem u HDR tehnici. Stativ, Sony A7 r III aparat i Sigma 14 mm su idealni alati kako bih postigao ono što želim. Sve mora da bude u “vagi”. Zidovi na fotografijama moraju da budu vertikalni, a stolovi vodoravni. Koliko god je fotografisanje interijera kreativno, toliko je strogo određeno fotografskim pravilima.
Nakon širokih kadrova, potrebno je uhvatiti i detalje. To je kao igranje žmurke. Menjam objektiv i stavljam 70-200 mm f2.8, pa otvaram blendu na maksimalni otvor kako bi se mogao poigrati sa planovima.
Uvek se trudim da prvim planom „uokvirim“ detalj koji želim da naglasim. Na taj način kao da vadim iz konteksta interijera one detalje koji se na prvi pogled i ne vide.
To je kao traženje drveta u šumi: posebnog drveta, koje svojom korom, granama, oblikom izgleda drugačije od ostalih. Detalje fotografišem obično iz ruke. Otvorena blenda ne samo da mi daje zamućene prednje i zadnje planove već mi omogućava da imam dovoljnu brzinu okidanja kako bi mi fotografije bile oštre.
Na kraju, kad se odlučite da fotografišete interijere, najvažnije je ne žuriti. Ja obično prošetam prostorom. Pogledam ga iz svih uglova, a posle toga sednem i pokušam da ga upijem, doživim, osetim mu puls. I kada postanemo kao jedno, krenem da fotografišem, te tokom samog fotografisanja pazim na detalje. No, na kraju se isplati, jer fotografije neretko izgledaju bolje od samog prostora uživo.
